Svi znaju da će i one bebe koja nikada nisu puzile, naučiti da hodaju. Stručnjaci, međutim, smatraju da je važno da mališani prođu kroz fazu puzanja. Mame se neretko hvale kako su njihova deca napredna i da su se odmah podigla na noge i počela da hodaju, pa se i ova faza razvoja ponekad svodi na takmičenje među roditeljima. Pimarijus dr Danijela Vukićević, dečiji fizijatar, tvrdi da bi beba trebalo da provodi vreme na podu već od četvrtog meseca, jer joj je u tom periodu potrebna čvrsta podloga da bi mogla da ispituje svoje mogućnosti, kako bi kasnije naučila da puzi.
Vukićevićeva napominje da nije važno da li će se mame odlučiti za strunjače za vežbanje, pazl ili obični tepih, ali da podloga mora biti čvrsta i ravna kako bi dete imalo dobar kontakt i oslonac.
“U periodima dana kada je dete namireno i raspoloženo za igru, roditelj bi trebalo da legne na pod i da mu nudi igračke koje će postavljati u različitim pravcima. Beba će zainteresovano pratiti igračku ili roditelja i to će je podsticati na kretanje. Kretanje deteta je uvek drugačije, ono će isprobavati različite motorne strategije: odgurivanje, okretanje, povlačenje. Kretanje ga raduje, ima neprestanu želju da eksperimentiše. Detetov fokus je širok, uočava stvari koje odraslima možda nisu interesantne: igračka, noga od stolice, ukrasna traka i kreće se ka njima ili okretanjem više puta sa leđa na stomak, pa ako je pogrešilo, menja pravac”, objašnjava dr Vukićević.
Oko trećeg meseca beba postaje stabilna na leđima, može da usmeri ručice ka igrački i uhvati je da bi je donela do usta. Od četvrtog meseca može da se okrene do boka, neke uspevaju da se okrenu i na stomak, od petog počinje sve češće okretanje sa leđa na stomak, a od šestog ili sedmog i obrnuto.
Doktorka napominje da dalji motorni razvoj za svakog mališana teče drugačije, pa će jedni otkriti bauljanje povlačenjem rukama, a drugi će se gurati unazad iz položaja na stomaku, pa se vratiti na okretanje sa leđa na stomak da bi došli do igračke. U tom učenju o telu neki će odizati karlicu od podloge i gurati se nogama o podlogu, pa menjanjem pravca doći do igračke. Neki će uspeti da pređu samostalno u sedeći, pa se guranjem iz sedećeg kretati po podlozi za onim što ih interesuje. Neki će iz četvoronožnog uspeti da pomere najpre ruke, pa potom i noge (nekoordinirano puzanje), pa se vratiti na bauljanje, jer im je to brži način kretanja.
“Krupnija deca sve ove aktivnosti izvode kasnije i obično imaju poteškoće sa kretanjem po podlozi. Kada uočimo da žele da se kreću, možemo im pomoći tako što ćemo im olakšati četvoronožni položaj stavljanjem preko naše noge, ili manjeg valjka ili lopte da bi stekli poverenje u svoje telo. U svakom slučaju, kretanjem po čvrstoj ravnoj podlozi, detetu dajemo mogućnost da upozna svoje telo, da eksperimentiše sa promenom položaja i na kraju odabere način kretanja koji mu je u datom momentu najsigurniji”, objašnjava Vukićevićeva.
Doktorka poručuje roditeljima da ne stavljaju dete da sedi i stoji pasivno, jer mu na taj način uskraćuju učenje o sopstvenim načinima kretanja u kojima svako dete uživa. Kako objašnjava, puzanje je potpuno normalna razvojna faza koju će svako dete da prođe ako ima dovoljno vremena i prostora. Važno je imati na umu da se kretanjem po podlozi ne razvija samo motorika, već i vizuo-motorna percepcija, motorno planiranje, procena udaljenosti, razvoj funkcije šake, koje će mu kasnije biti neophodne u snalaženju u prostoru, čitanju, pisanju.

BEBA „PUZI“ I U SNU
Dr Vukićević, tvrdi da se beba kreće i dok spava i da to čini na isti način kao i dok je budna: “U prvim danima života, uglavnom se trudimo da kroz svakodnevne aktivnosti menjamo bebi položaj. One su različite, pa često od roditelja čujemo da su bebu namestili na jedan način, a našli je u uglu kreveca. Istina je da se beba i dok spava kreće i to u fazama spavanja kao da sanja (REM faza – Rapid Eye Movement), kada vidimo pomeranje očnih jabučica kroz zatvorene kapke”.