Nijedan fakultet na Univerzitetu u Beogradu nije u potpunosti pristupačan prema standardima i ni na jednom osoba sa invaliditetom, bilo da je student ili zaposlena osoba, ne može da koristi svaku prostoriju u zgradi, rekla je u razgovoru za Zdravlje Vodič Ljupka Mihajlovska, direktorka Univerzitetskog centra za studente sa hendikepom. Ona je istakla da se dešava da osoba sa invaliditetom može da uđe i dođe do nekih učionica, ali ne može u biblioteku ili računarski centar. Mihajlovska dodaje da su studentski domovi takođe nepristupačni, ali napominje da su pojedini fakulteti preduzeli određene inicijative kao što su Pravni fakultet, Fakultet političkih nauka, Filološki fakultet, Filozofski fakultet, Fakultet organizacionih nauka, ali da i dalje ima mnogo barijera.

• Studenti se primarno vode time da upišu ono što ih zanima, ali dešava se da ponekad odustanu od prve želje kada saznaju da je fakultet nepristupačan. Ove godine na Univerzitet u Beogradu se upisao 51 student sa invaliditetom i taj broj je otprilike na istom nivou kao i prethodnih godina. Nemamo potpuno precizne podatke, već informacije o akademcima koji su želeli da se izjasne kao studenti sa invaliditetom i koji su se nama javili. U poslednjih šest godina, od 2015. godine, na neki od fakulteta u sastavu Univerziteta u Beogradu upisalo je ukupno oko 360 studenata sa hendikepom. Ako tome dodamo one koji se nisu nama javili i one koji su upisali pre 2015. to je negde oko 500 studenata, navodi sagovornica Zdravlje Vodiča.

Godišnje od 50 do 60 brucoša

Mihajlovska kaže da je trend broja upisanih godinama nepromenjen i da nema ni smanjenja ni povećanja, jer ih u proseku svake godine ima između 50 i 60. Primećeno je da se smanjuje broj kandidata koji za kretanje koriste kolica i koji su slepi, a povećava broj kandidata sa hroničnim teškoćama i teškoćama u učenju.

• Mi pokušavamo da pronađemo uzrok tome. S jedne strane, smatramo da je obrazovni lanac douniverzitetskog obrazovanja zakazao, jer nije u dovoljnoj meri osnažio mlade sa invaliditetom da nastave sa tercijarnim obrazovanjem, s druge strane, studente sa hroničnim oboljenjima i teškoćama u učenju je konačno sistem prepoznao kao osobe kojima je neophodna podrška, pa otuda porast ove kategorije studenata, objašnjava Mihajlovska.

Ona napominje da studenti sa invaliditetom kao i ostali akademci, mogu koristiti usluge Poliklinike u Beogradu i da za sada nisu imali pritužbe od strane studenata, jer veruju da većina njih već ima određene lekare i institucije u koje imaju poverenja. Smatra da je svakako neophodno unaprediti mogućnosti za rehabilitaciju i banjsko lečenje, kao i mogućnosti da se ostvari pravo na adekvatno pomagalo kako bi osoba mogla što samostalnije da funkcioniše.

• Mogućnosti za lečenje studenata slične su kao i za ostale osobe sa invaliditetom. Brojne zdravstvene ustanove su nepristupačne, gotovo da ni u jednoj nema pristupačnog toaleta. Nema podesivih stolova za ginekološki pregled, a jedna od najvećih barijera su i stavovi zdravstvenih radnika koji su neretko diskriminatorni. Privatne ginekološke i stomatološke klinike su najčešće nepristupačne, pa se postavlja pitanje po kojim standardima je to moguće, ukazuje Mihajlovska.

Za roditeljstvo nedostaju mehanizmi podrške

Ona kaže da se svest o pravu na roditeljstvo osoba sa invaliditetom možda malo povećala, ali da i dalje nedostaju mehanizmi podrške – od psihosocijalne preko raznih usluga kao što su pomoć u kući i personalna asistencija. Malobrojne osobe koje su se odlučile da se ostvare u ulozi roditelja, kako ističe, oslanjaju se isključivo na podršku porodice i prijatelja.

Na prvom mestu, naglašava naša sagovornica, nedostaje jasna rešenost institucija da se na sistemski način i kroz pristup ljudskih prava bave položajem osoba sa invaliditetom. Neophodne su usluge u zajednici koje će sprečiti to da osobe sa invaliditetom završe u institucijama, a jedno od urgentnih stvari je i uklanjanje arhitektonskih, saobraćajnih, informaciono-komunikacionih barijera.

*Ovaj tekst je deo projekta “Život bez barijera” koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržavanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.

Piše: Bojan Đuričković