Žena zmaj! To su dve reči koje bi ukratko mogle da opišu Borislavu Perić – Ranković. Ona je vrhunski sportista, olimpijska šampionka i požrtvovana majka desetogodišnje Dragane. Ona je i osoba sa invaliditetom. Iako to zvuči neverovatno, ali posle povrede zbog koje je završila u kolicima, njen život se promenio – na bolje!
Počela je profesionalno da se bavi sportom, osvojila najsjajnija odličja na najvažnijim sportskim takmičenjima i postala majka. Kaže da joj je sportska karijera dugo bila na prvom mestu, a da je trener i prijatelj Zlatko Kesler zaslužan što se odvažila da rodi bebu.
“Pošto se družimo i van terena, on mi je u trenutku sportskih uspeha rekao da bi, kada sam se ostvarila kao sportista, trebalo da se ostvarim i kao majka”, priča Perić- Ranković.

” Hrabrio me je govorio da mi neće trebati mnogo da bih se ponovo vratila na teren. Na evropskom prvenstvu 2009. godine sam osvojila zlatnu evropsku medalju, a kroz tri dana sam naslutila da sam trudna. To je predivan osećaj, kada znate da u tom trenutku imate dva zlata. Trener je bio u pravu, jer smo već 2010. u oktobru imali svetsko prvenstvo za koje sam ja bila spremna. Imala sam dovoljno vremena za sve. Kockice su se savršeno uklopile”, kaže ova hrabra žena.

Naša sagovornica kaže da joj je mnogo značila podrška roditelja i supruga. Oni su rekli da su tu za nju, hrabrili su je i pomagali uvek kad zatreba. Jako su važni, kako kaže, dobra organizacija, razumevanje i podrška okoline.

“Da mi najbliži nisu uskakali u svakom trenutku kada to meni treba, moja sportska karijera se verovatno ne bi nastavila u pravcu u kojem trenutno ide. Uzela sam reket od kako sam u kolicima. Pre nesreće sam se pet godina bavila košarkom. Kada sam stradala pokušala sam da treniram košarku u kolicima, ali bila sam jedina takva žena u SRJ. Tako sam se odlučila za stoni tenis”, nastavlja Perić- Ranković.
Borislava smatra da ženama sa invaliditetom treba puno hrabrosti i samopouzdanja da bi se odlučile za roditeljstvo.
“Moramo biti svesne da nas puno toga čeka i da neće biti lako u svakom trenutku. Da nećemo uvek moći da odradimo nešto što dete od nas očekuje. Jednostavno, treba dobro promisliti, jer može da bude i kontraefekat, da se donese dete na svet, a posle nastaju komplikacije psihološke prirode kod mame”, ističe naša sagovornica.

Kaže da joj je bila dragocena podrška prijateljica koje su bile trudne u isto vreme.
“Moja saigračica Nada Matić i još jedna devojka iz Aleksinca koja ima kvadriplegiju i ja smo međusobno komunicirale i davale jedna drugoj podršku i savete. Kada sam se porodila, mnogo mi je pomogla i žena koju znam od malih nogu. Ona je patronažna sestra i babica i kada je čula da sam trudna rekla je mojim roditeljima da nikog ne traže i da će mi ona pomoći. Pomogla mi je da mnogo opuštenije uđem u te nepoznate vode. Ta žena mi i danas daje korisne savete kada nešto zaškripi. Terala me je i da uvežbam da mogu sama da okupam i presvučem bebu. Desetak dana posle carskog reza mi je dala da je sama obučem, ali na krevetu. Rekla je da sigurnost koju imam nemaju ni majke koje nemaju invaliditet. Dok se Dragana nije rodila naučila sam sve sama da obavljam. Kada se ona rodila zavisila sam od pomoći drugih i to mi psihološki nije odgovaralo. To su prekretnice sa kojima buduće mame treba da se suoče, da shvate da će u nekom segmentu života biti zavisne od tuđe pomoći. Suprug je ustajao da mi je doda iz krevetića”, reči su ove paraolimpijke i najbolje svetske stonoteniserke za 2015. godinu
Naša sagovornica kaže da je majčinstvo promenilo neke njene poglede na svet, a najvažnija stvar je da svaki trenutak gleda da bude sa ćerkom. Prioriteti su sada drugačiji.

“Moje dete mi pred svaki put napravi čestitku i želju za uspehom. To nosim u tašnici sa reketima. To je nešto što me ponekad kada nemam ni snage ni motiva, podseća na nju i pomaže mi da izvučem maksimum”, kaže članica Paraolimpijskog komiteta.
Na pitanje kako je moguće da je stalno nasmejana i da zrači pozitivnom energijom, kaže da ima moto kog se pridržava od kada je doživela povredu: “Kada si nasmejan svako će ti prići, a kada si smrknut neće ni najrođeniji. Kada ste nasmejani, ljudi vam nikada neće reći ništa loše, niti će to pomisliti. Jednostavno u kontaktu sa ljudima gledam da uvek imam vedar duh, osmeh na licu i lepu reč. Nikad nisam naišla na loše komentare.”

*Ovaj tekst deo je projekta Majčinstvo i invaliditet “Dajmo i njima šansu” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja. Izneti stavovi ne izražavaju nužno stavove ministarstva.