Voleo bih da strance bude sramota što su nas divljački bombardovali, pa da umire savest pružanjem finansijske ili druge materijalne pomoći ljudima.

Ideološki ostrašćeni pojedinci i politikanti grubo su krivotvorili podatke o obolevanju i umiranju od raka u Srbiji, a onda su te lažne, dramatično visoke, stope dovodili u vezu sa osiromašenim uranijumom, kaže u razgovoru za “Zdravlje Vodič” epidemiolog profesor dr Zoran Radovanović.

Tako je, kako kaže, stvorena klima da se angažuju Vlada Srbije i Narodna skupština koje su formirale svoje komisije za istraživanje posledica bombardovanja. Dodaje da pretpostavlja da su razumni ljudi u tim institucijama shvatili da izmišljotine ne mogu biti argument na međunarodnom planu i da bismo se ozbiljno izbrukali pred svetom.

Zagovornici navodnog masovnog pomora Srba od osiromašenog uranijuma, tzv. „uranijumski svedoci“ nakon toga, kako kaže, optužili su ga da im je omeo plan iako se njegova jedina uloga sastojala se u tome što se “pozvao na nauku i time uneo svetlo u tamu pogodnu za manipulacije povodljivim masama”. 

Na naše pitanje da li je moguće, nakon dve decenije, utvrditi vezu između bombardovanja i porasta broja obolelih od tumora u Srbiji, naš sagovornik kaže: “U nekoj zemlji gde postoji visoka ekološka svest, recimo na Islandu, u Švajcarskoj ili na Novom Zelandu, možda bi bilo moguće pokazati da je uništenje petrohemijske industrije i trafostanica (piralen itd.) dovelo do (jedva) merljivog porasta učestalosti malignih tumora. Kod nas, nažalost, zagađenje životne sredine bilo je tako intenzivno i pre i posle rata sa NATO-om da bi pokušaj dokazivanja veze između ta dva događaja bio gubljenje vremena. Međutim, u Srbiji se težište ne stavlja na hemijsko, već na radioaktivno zagađenje, a pritom se misli na osiromašeni uranijum. Za takvo viđenje nema nikakve osnove iz prostog razloga što je uranijum toksičan, kao i ostali teški metali, ali nije kancerogen. Drugim rečima, ne izaziva rak.“

Kako objašnjavate činjenicu da je, prema podacima Instituta “Batut” 2001. godine broj novoobolelih od malignih bolesti u Srbiji iznosio 30.744, 2010. godine taj broj je bio 37.412, a 2017. godine 41.218? Istovremeno broj stanovnika je sve manji.

Srbija ima jednu od najstarijih populacija u svetu, a rizik od pojave raka srazmeran je uzrastu. Svake godine nas napuštaju mnoge desetine hiljada mladih ljudi, tako da u uzrasnoj strukturi populacije sve više dominiraju stari ljudi. Kada se taj činilac uzme u obzir, nema ničeg neuobičajenog u kretanju učestalosti obolevanja od raka tokom vremena. Zapaženi trend u Srbiji odgovara situaciji u drugim zemljama sličnog socijalno-ekonomskog stanja. Po visini stopa obolevanja blizu smo sredine liste evropskih zemalja, a po umiranju smo pri vrhu. Međutim, na umiranje presudno utiču dva činioca: kasno javljanje lekaru i nedovoljno uspešno lečenje (liste čekanja itd.).

Da li su rast broja obolelih i rast broja umrlih posledica starenja nacije, nezdravih stilova života, stresa, kasnog javljanja lekaru ili zagađene životne sredine? Da li je moguće povući tu granicu i reći bombardovanje je prouzrokovalo porast broja obolelih, a ne sve gore pobrojano?

Uzroci raka se u bar 65 odsto nalaze u načinu života i činiocima spoljne sredine, za oko 30 odsto krive su spontane mutacije, a u 5 do 10 odsto odgovorni su nasledni faktori. To znači da dve trećine obolevanja od raka zavise od nas. U toj grupi na prvom mestu je pušenje sa 30 odsto, ishrana sa 20 odsto, infekcije sa 16-17 odsto itd. Što se bombardovanja tiče, hemijsko zagađenje je bilo znatno, ali se izgubilo u visokom opštem zagađenju opasnim hemikalijama širom Srbije. S druge strane, uranijum, čak i ako je obogaćen, a ne osiromašen, svetska nauka ne smatra uzrokom raka. Desetine hiljada naučnika su se bavile uranijumom i došle do tog zaključka. Na osnovu tih saznanja Međunarodna agencija za izučavanje raka nije stavila uranijum i zračenje koje od njega potiče na listu preko 500 sigurnih, mogućih ili verovatnih kancerogena. To je toliko ubojit argument da posle njega prestaje svaka spekulacija. Međutim, među našim svetom ne ostavlja naročit utisak. Zato treba dodati da je uranijum jedan od 20-tak najčešćih elemenata u zemljinoj kori, da ga ima svuda u zemljištu, da svakog proleća po našim njivama bacimo više uranijuma veštačkim đubrivima nego što je palo na centralnu Srbiju tokom proleća 1999. godine, da su Amerikanci u Zalivskom ratu 1991. godine pogodili uranijumskim mecima nekoliko desetina svojih vojnika i da među njima nije zapažena veća sklonost obolevanju od raka, da je do nedavno uranijum korišćen za povećanje sjaja veštačkih zuba, te da američki vojnici službu provode u tenkovima oklopljenim osiromašenim uranijumom.

Reakcija „uranijumskih svedoka“ je bila da nije važan uranijum, sam po sebi, već njegove pare i da njihovo udisanje dovodi do raka. Na kritične umove utisak ostavlja sledeći primer: Na dve 11-spratnice u predgrađu Amsterdama pao je 1991. avion u čijim krilima je bilo više stotina kilograma osiromašenog uranijuma (stavljan je tamo radi boljeg balansiranja vazduhoplova). U nastalom požaru sagorelo je i u paru se pretvorilo 150 kilograma ovog elementa, što je više nego što je ukupno isparilo u našem ratu sa NATO-om. Holandske vlasti su zaključile da za preživele stanare nije postojao nikakav dodatni rizik po zdravlje.

Pri Vladi Srbije formirano je Koordinciono telo koje je trebalo da utvrdi da li su Nato bombe izazvale posledice na zdravlje ljudi, međutim to telo nije ni počelo da radi. Kako to komentarišete?

Normalno je da svaka ozbiljna država pokuša da sagleda posledice rata u kojem je učestvovala. Prvo i osnovno je utvrđivanje broja žrtava, jer je to bila najdirektnija posledica NATO agresije. Imena svih poginulih morala bi da budu uklesana u mermer na spomenicima podignutim tamo gde su živeli ili gde su poginuli. Mi, međutim, manipulišemo brojem žrtava, pa se njihov broj kreće u nedozvoljeno širokom rasponu od 750 do 3500 i više. Umesto da se pozabavimo tom civilizacijskom obavezom prema mrtvima, mi smo pristupili mešetarenju.

Istovremeno, oko 2.000 obolelih je najavilo tužbe protiv Nato pakta verujući da je bombardovanje razlog njihovog obolevanja. Šta biste poručili tim ljudima?

Poručio bih im da istraju. Dao sam podršku i advokatu Aleksiću iz Niša, koji ih zastupa. Međutim, ugrozio bih svoj naučni i moralni integritet ako bih rekao da su ti ljudi oboleli zbog osiromašenog uranijuma. Voleo bih da strance bude sramota što su nas divljački bombardovali, pa da umire savest pružanjem finansijske ili druge materijalne pomoći tim ljudima.

 U javnosti se mnogo govorilo o bombardovanju okoline Preševa, Bujanovca i Vranja bombama sa OU. Na nekim mestima je izmerena radioaktivnost značajno veća od dozvoljene, mediji su izveštavali da se rađaju deca sa anomalijama, kao i životinje. Kako nauka gleda na ove pojave i da li je reč o sporadičnim slučajevima?

Pre nego što je teren očišćen, mogla je da se izmeri povišena radioaktivnost na samom mestu udara projektila, ali ne i metar-dva dalje. Ostaci radioaktivnih metaka sada su deponovani u Vinči kraj Beograda. Inače, prema zvaničnim podacima Instituta „Batut“, Pčinjski okrug već godinama ima najnižu ili jednu od najnižih stopa obolevanja od raka. To se odnosi na oba pola i na sve vrste raka, kao i posebno na rak krvotvornih organa (leukemije i limfomi). Nema indicija da se anomalije ljudi ili životinja u Pčinjskom okrugu javljaju češće nego drugde u Srbiji, na Balkanu, u Evropi ili u svetu. Za ozbiljne ljude nije dokaz postojanje teleta sa dve glave ili ovce sa pet nogu, već naučno validnim metodama utvrđena (i u naučnoj zajednici prihvaćena) češća pojava takvih događaja nego što se očekuje. Takvih dokaza nema i krajnje je neverovatno da ih bude. Kada bi ih i bilo, uranijum bi, kao moguće objašnjenje, bio samo jedna od brojnih prihvatljivih radnih hipoteza.

*Ovaj tekst deo je projekta “Da ne ostane nepozNATO” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja. Izneti stavovi ne izražavaju nužno stavove ministarstva.