Znaci za uzbunu za roditelje bi trebalo da budu kada dete počne da gubi interesovanje za spoljni svet, za drugare, igru, gledanje crtanih filmova. Tada je vreme da se potraži stručna pomoć

Euforija koja je nedavno nastala u novosadskom tržnom centru, kada je stampedo dece pojurio da gleda trenutno najpopularnijeg jutjubera Baku Prase, “prodrmala” je gotovo svakog roditelja koji ima dete školskog uzrasta. Jer, mnogi su se tek tada zapitali kakve sadržaje gledaju njihovi mezimci dok bulje po ceo dan u ekran telefona ili tableta.

U Srbiji ne postoji nijedno relevantno istraživanje o zavisnosti od interneta, mobilnog telefona ili igrica, a roditelji tinejdžera starijih od 16 godina koji sumnjaju da njihovo dete ima ovaj problem mogu da se obrate za pomoć stručnjacima Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici.

Mlađa deca mogu da dobiju pomoć i podršku samo u privatnim klinikama. Svetska istraživanja pokazuju da je zaista u pitanju zavisnost i da društvene mreže aktiviraju iste delove mozga kao droga. Lečenje internet zavisnosti ne razlikuje se suštinski od lečenja alkoholizma, narkomanije ili patološkog kockanja sa kojim je najsličnija. Tretman traje oko godinu dana, a jedina razlika je što deca mogu koristiti ove uređaje i tokom odvikavanja, odnosno što je “skidanje” sa “Instagrama”, “Jutjuba” ili “Fejsbuka” postepeno. Opsednutost influenserima, blogerima i jutjuberima leči se vremenskim ograničavanjem njihove upotrebe, a ne potpunim ukidanjem, kao sa narkoticima.
Milan Radovanović, specijalni pedagog i direktor Defektološkog savetovališta „Entera”, koji se već deset godina bavi prevencijom i lečenjem bolesti zavisnosti i poremećaja ličnosti kaže da je starosna granica za decu koja su zavisna od mobilnih telefona sve niža. “Ovaj problem se javlja kod dece od 11 i 12 godina, tačnije u petom, šestom razredu, dok problem sa video-igricama uglavnom imaju adolescenti, ali i mladići i devojke od 25 godina“, upozorava Radovanović.

Znaci za uzbunu za roditelje bi trebalo da budu kada dete počne da gubi interesovanje za spoljni svet, za drugare, igru, gledanje crtanih filmova. Tada je vreme da se potraži stručna pomoć. Roditelji nikako ne bi smeli samostalno da preduzimaju neke korake ukoliko primete da se kod deteta javlja ovaj oblik zavisnosti. Najbolje je da se konsultuju sa psihologom ili pedagogom u školi, u suprotnom bi mogli pogoršati psihičko stanje deteta.Proces odvikavanja čini još težim to što većina roditelja ne prepoznaje ovaj problem na vreme.

Stručnu pomoć traže samo kada primete ozbiljne promene u ponašanju deteta, najčešće na kraju polugodišta ili školske godine ukoliko saznaju da dete ne ide danima u školu, već to vreme provodi u igraonicama. Deca neretko na oduzimanje ovih sprava reaguju toliko burno, da njihove reakcije deluju poput narkomanske krize.

Kada je M. R. pokušala devetogodišnjem sinu da oduzme mobilni telefon, njen mezimac se bacio na zemlju, počeo da vrišti, urliče i da se udara po glavi. U napadu besa istrčao je u dvorište, a kada je majka izašla za njim, uzeo je kamen i gađao je. Roditeljima je u Dečjoj klinici za neurologiju i psihijatriju, rečeno da je sa njihovim sinom sve u redu i da ne mogu da im pomognu. Majka je detetu zakazala terapiju u privatnoj ordinaciji, ali i od nje su morali da odustanu jer nije imala podršku bivšeg supruga.

Stručnjaci napominju da to što ovaj oblik zavisnosti još nije dobio naučno utemeljenje ne znači da nije reč o ozbiljnom sociološkom problem. Klinikama se obraća mali broj pacijenata, ali ljudi zapravo ne shvataju dubinu ovog problema. Lekari ističu da bi roditelji trebalo da prate kako dete reaguje kada mu oduzmu telefon ili mu ograniče vreme koje će provesti na internetu. Što je veći stepen nezadovoljstva, to je veći stepen zavisnosti od tog uređaja.

Nije zdravo, a nije ni bolest
Vezanost za mobilni telefon, internet ili igrice nauka ne prepoznaje kao bolest, ali u Velikoj Britaniji se još 2008. godine pojavio izraz nomofobija koji označava strah od gubitka mobilnog telefona. Procenjuje se da oko 13 miliona Britanaca ima ovaj poremećaj, a da čak 76 odsto mladih između 18. i 24. godine ima konstantan strah od gubitka mobilnog. Ipak, nomofobija se ne nalazi u važećem svetskom Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje, u kojem su pobrojani svi mentalni poremećaji i kriterijumi za uspostavljanje dijagnoze.