„Kako se žene sa invaliditetom smatraju zavisnima i neko o kome treba brinuti, onda je mnogima teško zamisliti kako majka sa invaliditetom može ispuniti ulogu onoga ko brine i gaji decu“ (Shaul, Dowling, & Laden, 1985) . Ova konstatacija zapisana pre oko četiri decenije ni danas se mnogo ne razlikuje kada je u pitanju položaj žena sa invaliditetom, barem kada je u pitanju naša zemlja. 

Iako nema mnogo istraživanja na temu reproduktivnog zdravlja ove osetljive grupe, analize koje postoje potvrđuju da ni same žene sa invaliditetom nisu dovoljno osnažene da  bi mogle da se prihvate majčinske uloge. Neretko, one uopšte nisu ni svesne šta sve mogu, jer postoji ozbilni nedostaci u njihovom informisanju, obrazovanju, koji su uslovljeni izostankom adekvatne društvene podrške.

Svaka peta žena sa invaliditetom (19%) smatra da je slabo informisana o reproduktivnom zdravlju, relativno veliki broj žena sa invaliditetom (41%) ne ostvaruje svoje pravo na pravovremeno i kvalitetno informisanje o seksualnom i reproduktivnom zdravlju. To upućuje na zaključak da su glavni izvor njihovog obaveštavanja o ovoj temi porodica i drugi neformalni izvori informisanja. To je pokazalo jedno od retkih istraživanja o ovoj temi, koje je objavljeno pre tri godine –  „Seksualno i reproduktivno zdravlje žena i adolescentkinja sa invaliditetom“ koje su sproveli Partnerstvo Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom (UNPRPD), Populacioni fond UN (UNFPA) , učesnici projekta „Autonomija, glas i učešće osoba sa invaliditetom u Srbiji”.

Tek svaka peta žena sa invaliditetom (22%) izjavila je da u gradu u kome živi ima mogućnost da se obrati za savet nekoj ustanovi, službi ili savetovalištu i informiše se u vezi svog seksualnog i reproduktivnog zdravlja. Čak tri četvrtine žena sa invaliditetom nije u mogućnosti da se pouzdano i kvalitetno informiše zbog toga što u njihovom gradu ne postoji ili one ne znaju da postoji savetovalište, odnosno specijalizovana ustanova ili služba gde mogu da se obrate za savet. 

“Tek svaka šesta žena sa invaliditetom je od lekara u domu zdravlja dobila uput za savetovališe. Od toga polovina samo jednom, a druga polovina više puta. Većina (85%) nikada nije dobila takvu priliku. Najveći broj žena sa invaliditetom koje koriste sredstva za kontracepciju (36%) opredeljuju se za kondom. Što se tiče ostalih sredstava za kontracepciju, većina žena sa invaliditetom je upoznata, ali ih ne koristi”, pokazali su rezultati istraživanja.

Sredstva za kontracepciju za mnoge nepoznanica

Međutim, nije mali broj žena koje nisu ni upoznate sa pojedinim sredstvima za kontracepciju: 17% nije upoznato kako se koristi kondom, 22% kontraceptivna pilula, 31% spirala, 31% pilula za dan posle, 42% dijafragma i 52% flasteri. Jedna petina žena sa invaliditetom (21%) izjavila je da teško dolazi do potrebnih zdravstvenih usluga. Većina je neopredeljena (56%) I smatra da im nije ni lako ni teško da doću do potrebnih zdravstvenih usluga. Samo svaka peta žena sa invaliditetom (22%) smatra da lako dolazi do zdravstvenih usluga. Realizacija prava na dostupne zdravstvene usluge za seksualno i reproduktivno zdravlja još je blokirana preprekama koje proizilaze iz neprilagođenog sistema zdravstvenih usluga ženama sa invaliditetom. 

“Ne mogu da razumeju da mi treba dodatna podrška”, prokomentarisale su ispitanice. 

Žene s motornim invaliditetom navode da su im ginekološke ordinacije nepristupačne, susretale su se samo sa tipičnim ginekološkim stolovima u čijem podnožju po pravilu stoji stepenik, a za hidraulične stolice nisu čule. Pri pregledima im je potrebna barem jedna osoba za asistenciju, a kada dođu u pratnji, opšte je mesto da se lekari ne obraćaju njima, nego osobi s kojom su došle.

Uslugama je zadovoljna samo jedna trećina anketiranih žena sa invaliditetom (30%). Većina je neodlučna (43%). Značajno je, međutim, da nešto više od jedne četvrtine žena za invaliditetom (27%) nije zadovoljno uslugama zdravstvene zaštite koje se odnose na seksualno i reproduktivno zdravlje.

“Odlazak kod ginekologa povezan je sa prvom godinom fakulteta. Koristim usluge isključivo privatne ginekološke ordinacije. Nemam loša iskustva sa ginekologom, posvećeno mi je vreme i mogu da razgovaram. Ne mogu da realizujem posetu ginekologu u studentskoj poliklinici zbog barijera (nepristupačnost, prevoz, toalet)”, izjava studentkinje sa motornim invaliditetetom, rođene 1991.

Većina žena sa invaliditetom smatra da žene sa invaliditetom od zdravstvenih radnika ne dobijaju uslugu kao sve ostale žene zbog toga što zdravstvenom osoblju nedostaje posebna obučenost za prepoznavanje specifičnih potreba žena sa invaliditetom (57%) ili zbog toga što im nedostaju veštine potrebne za pružanje usluga u ovim okolnostima (51%).

Analizom su došli do podataka da je prva menstruacija za mnoge ispitanice traumatično iskustvo, jer su zbog tabuizacije prirodnih procesa ostajale neinformisane, nepripremljene i prepuštene same sebi tokom razvojnih ciklusa. Zanemarivanje prirodnog razvoja izraženije je u iskustvima devojčica sa invaliditetom, zbog ugrađenog stereotipa da one ne mogu biti žene u pravom smislu (seksualne, poželjne kao partnerke, žene u materinskoj ulozi).

„Ja sam tu celu noć preplakala. Meni je to bilo strašno. Šta mi se dogodilo, šta je sad to? Niko nikad me nije obavestio“, rekla je jedna od ispitanica.

*Ovaj tekst je deo projekta “Život bez barijera” koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije- Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržavanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.