Od rođenja Lujze Braun, prve bebe koja je začeta procesom vantelesne oplodnje, prošla je 41 godina, a do danas je više od 3, 5 miliona dece došlo na svet na ovaj način. Za VTO kažu da predstavlja krunu lečenja neplodnosti, sprovodi se kada su iscrpljeni svi ostali načini borbe za potomstvo, a za mnoge parove to je jedini put do roditeljstva.

U Srbiji država finansira tri pokušaja vantelesne oplodnje za parove koji ispunjavaju uslove, a mnoge lokalne samouprave plaćaju barem još jedan postupak. Međutim, u Udruženju “Šansa za roditeljstvo” kažu da to nije dovoljno jer se u našoj zemlji čak 400.000 parova suočava sa nekim problemom neplodnosti. Od januara do jula 2019. godine 2.418 osiguranika upućeno je na lečenje neplodnosti postupcima BMPO (biomedicinski potpomognute oplodnje) na teret sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, podaci su RFZO. Tokom prošle godine država je podržala 3.742 pacijenta koji su još jednom pokušali da se ostvare kao roditelji.

Iako vantelesna oplodnja u manjim sredinama i dalje prestavlja tabu temu, stručnjaci kažu da je trudnoća nastala iz BMPO potpuno ista kao i svaka druga, a eventualne komplikacije nikako se ne mogu pripisati vantelesnoj. Reč je o veoma skupom vidu lečenja, a cene jednog postupka , kako kažu u RFZO, kreću se od 192.957 dinara do 208.996 dinara, dok je cena odmrzavanja embriona sa krioembriotransferom 23.820 dinara (u ove cifre su uključeni su troškovi rada, lekova i medicinskih sredstava). Godišnje se uradi i oko 1.500 inseminacija.
U moru parova koji se bore sa sterilitetom su i ljudi sa nekim oblikom fizičkog invaliditeta. Nažalost, država nema podatake o broju žena sa invaliditetom koje su se ostvarile kao majke zahvaljujući BMPO. U RFZO su tim povodom naglasili za “Zdravlje Vodič” da je ostvarivanje prava na BMPO jednako za sve osiguranike pod uslovima i kriterijumima koje je propisala Republička komisija za BMPO Ministarstva zdravlja.

Dragana Krstić iz Udruženja “Šansa za roditeljstvo” kaže da im se svakodnevno obraćaju osobe koje imaju neki problem sa začećem, a među njima su i parovi koji imaju neki oblik invaliditeta. “Za njih je neplodnost još jedan teret sa kojim moraju da se bore, ali poznato je da su osobe sa invaliditetom borbene i da ne odustaju tako lako, što pokazuju i u ovoj sferi”, naglašava Krstićeva. Osobe sa invaliditetom imaju pravo na brak, porodicu i potomstvo, kao i na reproduktivno zdravlje. Na koje prepreke nailaze tokom borbe za potomstvo, koje sve korake moraju da preduzmu i da li se sreću sa bilo kakvim oblicima diskriminacije otkrivaćemo serijom narednih tekstova.

Molimo sve koji su imali ovo iskustvo da se jave redakciji, da ispričaju svoju priču, kako bi drugima parovima barem malo olakšali taj put.

*Ovaj tekst deo je projekta Majčinstvo i invaliditet “Dajmo i njima šansu” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja. Izneti stavovi ne izražavaju nužno stavove ministarstva.