Muškarci koji su zadobili povredu kičme ili kičmene moždine, nakon stabilizacije svog stanja, trebalo bi da razmišljaju o zamrzavanju uzorka sperme
Muškarci koji su zadobili povredu kičmene moždine ili kičmenog stuba, pored fizikalne, trebalo bi da razmišljaju i o reproduktivnoj rehabilitaciji ma koliko im misao o potomstvu tokom oporavka izgledala daleko. Što vreme prolazi, to je teži i put do bebe, upozorava dr Nebojša Zečević, ginekolog i asistent na beogradskom Medicinskom fakultetu.
Ovo potvrđuju i iskustva sa kojima se susretao u Centru za VTO osoba sa invaliditetom, koji radi u okviru Specijalne ginekološke bolnice „Beograd” – od tridesetak osoba sa povredama kičmene moždine i kičmenog stuba, koji su ovde lečeni, više od polovine nisu uspešno završili proces vantelesne oplodnje.
“Svi pacijenti su bili muškarci, a kod 50 odsto njih se nije mogao dobiti uzorak sperme. Razlog je taj što nakon povrede koja je dovela do paraplegije ili kvadriplegije nisu imali seksualne odnose, pa je dolazilo do gašenja spermatogeneze. Zato je važno da pacijent, posle povrede, a kada krene u proces rehabilitacije, razmišlja i o reproduktivnom zdravlju”, naglašava dr Zečević.
Kada dođe do ovakvih povreda pacijenti i njihove porodice pre svega razmišljaju kako da ta osoba ostane što funkcionalnija, da se spreče spazmi mišica, dekubiti i održe vitalne funkcije. Vrlo retko se dešava, a što je naročito važno kod mladih pacijenata, da se prilikom rane rehabilitacije misli na reprodukciju.
„Već u toj fazi bi i reproduktivna rehabilitacija trebalo da se odvija, kako bi pacijenti održavali spermatogenezu stalnom produkcijom i potrošnjom reproduktivnog materijala. Najjednostavnije rečeno, neophodno je ejakuliranje bar nekoliko puta mesečno da bi dolazilo do stvaranja sperme. Ukoliko se to ne dešava, u roku od nekoliko meseci do godinu dana, spermatogeneza prestaje i onda nastaje problem. Organizam tu funkciju prepoznaje kao nešto što mu nije potrebno i ona spontano prestaje”, pojašnjava dr Nebojša Zečević. Naš sagovornik ističe i da je jedna od opcija za rešavanje ovog problema da se neposredno posle povrede a nakon primarne stabilizacije, uzme uzorak sperme i zamrzne.
Za deset godina, koliko Centar za VTO osoba sa invaliditetom postoji, kod tridesetak muškaraca se tek našlo u procesu za vantelesnu oplodnju. Ova klinika jedina poseduje kolektor za sakupljanje spreme, budući da se većina osoba sa posebnim potrebama uzorak ne može da da spontano.
„Ali to nije jedini način kako se
može dobiti uzorak sperme. Druga opcija je punkcija, a treća je biopsija
testisa. Međutim, poslednje dve su invazivne, budući da se procesi obavljaju
hirurški, u anesteziji. Jedino je prikupljanje sperme uz pomoć kolektora neinvazivna
metoda”, pojašnjava dr Zečević.
Na naše pitanje, zašto su retki primeri osoba sa invaliditetom koji preko VTO
kreću u bitku za potomstvo, naš sagovornik kaže:
„Želja za reprodukcijom je prirodni nagon, a mi naše nagone možemo suzbijati, što se često i dešava u ovakvim situacijama. Nakon nekoliko godina, kada se zdravstveno stanje stabilizuje i pacijent prihvati svoje stanje, često je za reprodukciju kasno i medicina je nemoćna”.
*Ovaj tekst deo je projekta Majčinstvo i invaliditet “Dajmo i njima šansu” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja. Izneti stavovi ne izražavaju nužno stavove ministarstva.