Za prvi devet meseci ove godine Srbija je imala samo 12 dobrovoljnih davalaca organa, podaci su organizacije Eurotransplant. Istovremeno je Slovenija, sa samo 1,9 miliona stanovnika imala 39 donora, a u Hrvatskoj, koja je gotovo dvostruko manja od Srbije, iskorišćeni su organi čak 102 dobrovoljna davaoca.
Malo pomalo našli smo se na samom začelju Evrope po broju dobrovoljnih davalaca organa budući da imamo samo 1,7 donora na milion stanovnika, upozorava profesor dr Dušan Šćepanović, nekadašnji dugogodišnji direktor Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj ulici koji već 13 godina živi sa poklonjenim srcem.

Stanovnicima Srbije, kako dodaje, svake godine je neophodno presađivanje 70 srca, 210 jetri i oko 450 bubrega.
Iako je prošle godine usvojen novi Zakon o transplantaciji organa broj donora je drastično smanjen u odnosu na 2013. godinu kada smo imali 5,8 davalaca na milion stanovnika. Naš sagovornik upozorava da su mnoge odredbe novog zakona nedovoljno jasno definisane i da je to jedan od razloga za ovako loša postignuća.
Uprkos najavama novi zakon, dodaje Šćepanović, nije uveo pretpostavljenu saglasnost koja podrazumeva da je svaka osoba potencijalni davalac organa ukoliko se, tokom života, nije suprotno izjasnila.
„ Konačnu odluku i dalje donosi porodica koja ima pravo veta. To znači da porodica može da postupi suprotno od želje preminule osobe koja je recimo želela da zavešta organe. O kakvoj mi onda pretpostavljenoj saglasnosti govorimo?”, kaže profesor Šćepanović.
Takođe, ukinute su donorske kartice, a nije precizno definisano kome bi trebalo da se obrate oni koje ne žele da budu donori niti je procedura njihovog evidentiranja jasna. Trenutno nemamo ni registar donora, ali ni registar onih koji to ne žele da budu. Velom tajne je obavijena i uspešnost izvršenih transplantacija.
„Među najvažnijim faktorima koji bi unapredili doniranje je svakako veća transparentnost celog postupka, ali i objavljivanje rezultata transplantacije i broja izlečenih koji bi sigurno bili mrtvi da nisu dobili spasonosni organ”, naglašava profesor dr Šćepanović i dodaje da bi svako od potencijalnih donora trebalo sebe da stavi u situaciju bolesnika kojem otkazuju organi i njegove porodice. To će bi moglo podstaći njega lično, kao i njegovu porodicu i prijatelje da doniraju organe.
Naš sagovornik kaže da je istina da kod naših građana nije dovoljno razvijena svest o značaju darivanja organa, ali se ta svest pokušava da podigne na pogrešan način. Prilikom donošenja odluke o donorstvu, dodaje naš sagovornik, poverenje u zdravstveni sistem i ljude iz njegovog vrha, političare i lekare, igra presudnu ulogu!
Šćepanović je nakon transplantacije srca, iako je već imao titulu doktora nauka, uradio mаster rad na temu transplantacije organa i osnovao Transplantacionu mrežu Srbije. Više puta se obraćao nadležnima, pre svega Ministаrstvu zdravlja, a još 2013. godine njegov Tim za unapređenje transplancije organa u Srbiji (TUTOS) precizno je definisao šta bi trebalo uraditi na unapređenju transplantacije organa. Međutim, predlozi ovih stručnjaka ostali su samo mrtvo slovo na papiru.

Šta mora da se promeni

Kada je u pitanju važeći Zakon naš sagovornik kaže da su neophodne izmene koji bi trebalo uvesti:

pravu pretpostavljenu saglasnost, dve vrste donorskih kartica, elektronski registar davalaca i kandidata za transplantaciju, jedinstvenu rang listu pacijenta, ukinuti veto porodice osim ako ne postoji pisani dokaz o volji te osobe…

Razlozi za odbijanje darivanja organa

• strah od manipulacije ljudskim telom (25 odsto)
• nepoverenje u sistem (21 odsto)
• religiozni razlozi (sedam odsto)
• spontanost i neinformisanost ( 18 odsto )
• *IZVOR: EUROTRANSPLANT