Povodom prerane smrti čuvenog evropskog hirurga profesora dr Andrea Vaslera u medijima se oglasio predsednik UO Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj ulici profesor dr Dušan Šćepanović kojem je Vasler pre 14 godina transplantirao srce. Transplantacija je bila jedini način da ovaj vrsni dečji hirurg nastavi život, a dr Vasler je uradio 350 transplantacija srca. Sedam njegovih pacijenata bilo je iz Srbije. Oproštaj od svog spasioca Šćepanović je objavio u listu “Politika” i prenosimo ga u celosti:

„Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi! Ako za nekog važi ova Njegoševa vanvremenska izreka onda je to Šef transplantacije srca u Univerzitetskoj klinici u Gracu profesor dr Andre Wasler. Tvorac je odlučio prošle nedelje da odbaci njegovo ovozemaljsko telo izmučeno dugom i strašnom bolešću. Dušu mu je spasio i pozvao je k Sebi da je pokazuje tamo gore svima kako u jednu  dušu može da stane ceo svet. Ne znam koliko hiljada otetih od smrti je nesebično primio u nju, ali znam sigurno za onih 350 kojima je poklonio novo srce i novi život. Među njima sam i ja. U mojim grudima 14godina kuca tuđe srce koje je on ugradio, kao i kod još 7 građana Srbije. 

Završna faza srčane slabosti je strašna bolest. U roku od 4g umire 85 odsto obolelih. Jedini lek je novo srce ili mehanička srčana pumpa. Zlatni standard je transplantacija, ako može. Najbolje imitira prirodu. Put do novog srca je dug, težak i strašan isto toliko koliko i sama bolest i lični osećaj koji vas prožima da vam nema spasa dok neko drugi ne umre. 

Težinu tog puta ne određuje onaj koji treba da vas spasi – hirurg, već vaši sugrađani i njihove porodice. Životi hiljada očajnika koji čekaju na spasonosni organ direktno zavise od njihove svesti o zajedništvu, solidarnosti, dobroj volji i ubedjenju da je učinjeno sve da se spasi život najbližeg. I da ih ubedite i dokažete da taj organ više ne treba u moždanoj smrti. I kada se sve to uklopi dolazi se do saznanja da tek jedan od 3-4 očajnika može da dobije srce. 

Procena i odluka su medju najtežima na svetu. Od lekara se očekuje da preuzme ulogu Boga i odluči ko će da živi, a ko da čeka sledeću priliku, ako je uopšte bude. Srećnici mogu da očekuju da će njih 55-60 odsto živeti više od 10 godina, 35 odsto, 15 godina, a posle 20 godina ostaje samo 1 od 4. Do sada je najduže preživljavanje posle ove transplantacije srca 33godine. 

Noć 26. novembra 2006. Slećemo na aerodrom u Gracu. Mali univerzitetski grad gde je postao doktor profsor Subotić, osnivač našeg fakulteta, apsolvirao Nikola Tesla i doktorirao Nobelovac Ivo Andrić. Impresivno, ali slaba uteha kad umireš. Iznose me iz aviona jer ne mogu ni da hodam ni da dišem. Stižemo u kliniku. Čeka me zabrinuti čovek malog rasta i odmah kaže: Ja ne mogu da te vratim u Srbiju sa pumpom jer nemate iskustva. Iako su ti rekli da si beznadežan slučaj, ja sam te već stavio na listu ET u Lajdenu. Moraš da mi veruješ. Mislim da imaš dobre šanse. Možeš da se uzdaš samo u mene i sebe samoga. Ti i ja stojimo sami pred smrću. Ja ću dati sve od sebe, ali ne mogu sam! Trebaš mi i ti! Nisi svestan kakve nas teškoće čekaju! 

Kao hitan slučaj dobio sam srce već 10 dana kasnije. Andre je bio u avionu za Hanover. Satelitskim telefonom su mu javili da imaju srce pogodno za mene. Zaustavio je poletanje pred sam take off, napravio skandal sa pilotom i završio na sudu. Posle 62 dana, od toga 20 u komi, stigao sam kući. Posle mene je primio i transplantirao još četvoro na moju molbu. Bez pravnog osnova jer nismo članica Eurotransplanta, ali sa velikom humanom i moralnom osnovom koja je u njegovom poimanju lekarskog poziva zakon! Uspeo je da „ukrade“ ta 4 srca uz još 3 pre toga! I to za neke građane Srbije koje nikada nije video pre toga. Bez ikakvog ličnog ili profesionalnog interesa, a slavu je već imao. Pokušavali smo od 2007. da zajedno uvedemo Srbiju u Eurotransplant. Držao je predavanje na našem fakultetu 2010 i postao profesor po pozivu. Ali ga niko nije zvao da dođe, transplantira i nauči mlađe! U međuvremenu su moji sinovi postali doktori –  hirurzi, vojska, ženidba, unuci… I on dobi dva sina. Stigoše „neki novi klinci“ koji čine svu radost, ispunjenje i suštinu života. Žustro se zalagao da moj kolega i prijatelj dobije nova pluća u Beču 2017.  Ali ih na žalost nije dobio jer nije odlučivao Andre Wasler. Sedeći u hotelu kao dva stara ratna druga smo se sećali drama koje smo zajedno prošli „jureći“ srce za mene. Delovao je sasvim zdrav. 

Oduševio se kad sam mu rekao da sam pozvan u SANU da održim predavanje o transplantaciji i mom životu sa tuđim srcem. Došao bi, kao što je uvek dolazio na sva naša slavlja, rodjendane, svadbe i rođenja da mu u novembru 2018. posle 11 sati u operacionoj sali nisu izvadili pola utrobe. Moja supruga i ja smo ga obišli u onoj istoj intenzivnoj nezi u kojoj sam se i ja borio za život. On je drugi čovek posle mog Oca kome sam poljubio ruku. Nije bio svestan.  Posle 2 godine mučenja njegovo srce je prestalo da kuca, ali samo u njegovim grudima. Svaki bat novog srca koje je ugradio svima nama odzvanja u našim grudima i kuca za njega. 

Vječnaja pamjat i večna zahvalnost!”