Poštovani čitaoci usled velikog interesovanja otvaramo novu rubriku u okviru koje dr Tijana Antin Pavlović, specijalista dečje i adolescentne psihijatrije, odgovara na vaša pitanja u vezi sa pravilnim razvojem dece, poremećajima ponašanja i pažnje, vezom ishrane i pshičkog razvoja deteta…

Pitanja možete poslati na naš imejl vodiczdravlje@gmail.com

Počinjemo s prvim pitanjem koje je, kako verujemo, mučilo mnoge od vas, a to su intenzivna noćna buđenja deteta

Poštovani, naše dete od pet godina se već tri godine budi noću plačući, a u poslednje vreme budno je po dva, tri sata. Nedavno smo dobili još jedno dete, pa je možda to razlog, ali dešavalo se i ranije. Šta da radimo budući da smo već bili kod psihologa koji je uglavnom pričao sa nama, roditeljima, a jako kratko s detetom?

• Postoji više uzroka noćnih buđenja ali jedan od razloga može biti tzv “noćni teror”,  kada se dete budi iz sna uz dramatičan plač.
  U takvoj situaciji,potrebno je da budete blizu deteta dok napad plača ne prestane, ali nije poželjno da mu se obraćate ili da pokušate da ga umirite i utešite jer može da se desi  da se dodatno uznemiri ili zbuni.
  Iako zvuči kontradiktorno  “noćni teror”  je često povezan sa nedostatkom sna kod dece, odnosno kada dete “preskoči” popodnevno spavanje.  Iako se misli  da će umorno dete pre zaspati, situacija bude često suprotna; uveče se teže smiri i bude “razdraženo”. Zato je potrebno da budete dosledni u održavanju dnevne rutine spavanja i  da dete uveče bude u krevetu u vreme predviđeno za njegov uzrast.  

• Drugi razlog za iznenadna buđenja uz plač mogu biti i noćne more ili košmari. Kako dete raste “buja” i njegova mašta i intenzivnije proživljava svakodnevne događaje što se može odraziti i na kvalitet spavanja i pojavu “burnih snova” Nakon što se dete porobudi jer je imalo košmar potrebno je da budete pored njega i da ga umirite. Ako vam dete  traži, možete ostati uz njega dok ne zaspi ponovo. Često se dešava da dete ne želi da razgovara o svom uznemirujućem snu; ne brinite zbog toga i nemojte to shvatiti previše lično, jer snove je teško objasniti rečima, posebno deci i njihovo prepričavanje ume da izazove neprijatno osećanje.
• Još neki razlozi, naročito kod dece koja inače nemaju probleme sa spavanjem, mogu biti: bolest, dečije gliste, ili crevna kandidijaza, intolerancija na mleko, gluten ili neku drugu namirnicu…  i  anksioznost zbog razdvajanja ( npr. mamin polazak na posao, polazak u jasle). Takođe, “dolazak” mlađeg brata ili sestre, može biti “okidač” koji remete san.

• U otkrivanju uzroka poremećaja spavanja ( ali i svih drugih problema koji se javljaju u psihičkom razvoju deteta) potrebno je razgovarati sa roditeljima, mada se roditelji često pitaju i komentarišu :” Doveli smo dete kod psihijatra, a on ga skoro nije ni pogledao, samo je sa nama pričao!”.Razlog tome je da su problemi dece u većini slučajeva odraz narušene porodične dinamike i problema u porodičnim relacijama. I tako, zbog svoje bespomoćnosti, identifikovani pacijenti postaju deca.

• Kada se u porodici pojavljuje identifikovani pacijent cela porodica po pravilu vidi problem samo u njemu i traži pomoć u vezi s njim, formulišući svoj zahtev u ovakvom duhu: “Šta da radimo sa ovim detetom?” ili: “Učinite s njim nešto!” Paradoks se sastoji u tome što je nemoguće pomoći takvoj deci ukoliko se ne promeni postojeći sistem međusobnih odnosa u porodici, sistem koji je doveo do problema. Ako, ne shvatajući to, počnemo da lečimo samo  dete, nećemo daleko stići…
• Ako u porodici ukućani nedovoljno dobro slušaju i razumeju dete, ono počinje da se obraća roditeljima jezikom simptoma – to jest, stvara im probleme koji oni više nisu u stanju da ignorišu. Dete kao da govori roditeljima: “Treba mi vaša pažnja i briga!”

• Zato, dragi roditelji, ako  vas uznemiravaju neki problemi vaše dece, najpre stavite sebe na njihovo mesto. Pogledajte porodičnu situaciju očima svog deteta, budite iskreni i u njegovo ime opišite kako doživljavate tu situaciju: šta vas uznemirava, šta vam je potrebno, šta očekujete od roditelja, šta hoćete da im kažete. To jest, napravite svojevrsni prevod s jednog jezika na drugi: izrazite u ime deteta ono što ono jezikom simptoma govori jednostavnim rečima upućenim vama. A dobra pomoć oko “prevodilačkih usluga” može biti dečiji psihijatar. 

Dr Tijana Antin Palović