Kao sudski veštak iz oblasti eksploziva, dr Mirjana Anđelković Lukić, angažovana je da veštači količinu radioaktivnog zračenja koju je izazvalo bombardovanje mecima sa osiromašenim uranom na Kosovu i Metohiji prema dokumenatima iz vojnih izvora. Na osnovu izveštaja naših ABHO stručnjaka koji su o ozračenju na Kosovu i Metohiji pisali u svojim stručnim knjigama, moglo se videti da je radijacija bila nekoliko stotina puta, pa i hiljadu puta veća od prirodnog nivoa, što, kako tvrdi za Zdravlje Vodič, sigurno izaziva promene na živim organizmima.

Dr Mirjana Anđelković Lukić, je diplomirani inženjer tehnologije i viši naučni saradnik Vojnotehničkog instituta u penziji, gde je radila na ispitivanju naoružanja. I magistarsku i doktorsku tezu uradila je iz područja vojnih eksploziva. Za sebe kaže da je ratni ekolog, jer je istraživala posledice NATO bombardovanja na SRJ i na tu temu napisala je tri knjige.

* Vi ćete kao sudski veštak učestvovati u suđenjima protiv NATO pakta, na kojim argumentima se bazira ta tužba i Vaše veštačenje?

Argumenti su nepobitni: veliko zračenje na Kosovu i Metohiji koje verovatno i danas postoji na pojedinim mestima koja nisu istražena. Na Kosovu i Metohiji nije ništa urađeno na dekontaminaciji, jer vojska Jugoslavije posle Kumanovskog sporazuma nije mogla da uđe na tertoriju Kosova i Metohije. Avion A-10, „tanderbolt“ je bacao svoje radioaktivne metke sa OU nasumice i po celoj teritoriji Kosova i Metohije. Naročito je bilo bombardovano područje na jugozapadu Kosova i Metohije, prema granici sa Albanijom, gde su bile raspoređene snage Vojske Jugoslavije.

Najmanje su gađani prostori oko sadašnje američke vojne baze Bondstil, a Amerikanci su to područje naknadno dekontaminirali. Radioaktivno zračenje je medicinski dokazano štetno po zdravlje ljudi i ukoliko se radioaktivna prašina udahne, ili se duži period provodi u zoni visoko radioaktivnog zračenja, neminovno dovodi do bolesti.

* Da li je moguće utvrditi uzročno-posledičnu vezu između NATO bombardovanja i obolevanja građana od raka i drugih bolesti?

Još na početku agresije 1999 godine, koju je izvršio NATO pakt na SR Jugoslaviju, znalo se sa kojom municijom su gađani naši prostori. Takođe se znalo i koliko je radioaktivno zračenje i koji su radionukleidi bili nađeni, što je hemijskom analizom potvrđeno. Tako su ABHO stručnjaci izvršili laboratorijsko ispitivanje i na osnovu čega su zaključili da se radi ne samo o uranu 238, već i o plutonijumu, ali su nađeni i neki drugi radioaktivni elementi veštačkog porekla. Na osnovu toga se zaključilo da su u metke sa OU stavljani otpadni materijali iz raznih nuklearnih postrojenja, onih koji su iz urana izvlačili uran 235 koji se koristi za nuklearne bombe, ali i onaj otpad koji je „izrađen“ istrošen u nuklearnim centralama. Gađali su nas svojim otpadnim radioaktivnim materijalom, ili narodski rečeno, đubretom. Na osnovu tih rezultata, naši lekari su znali da će doći do velikog broja obolelih od raznih radijacijskih bolesti i posebno od kancera.

* Koliko Vam u tome pomaže iskustvo italijanskih kolega i na koji način konkretno?

Iskustvo italijanskih kolega je za nas veoma značajno. Oni su uspeli da dokažu neposrednu vezu između obolevanja njihovih vojnika od karcinoma i boravka na Kosovu i Metohiji. Na osnovu pozitivnih presuda, mnogi italijanski vojnici su dobili velika materijalna obeštećenja zbog izgubljenog zdravlja, a čemu je doprinelo njihovo službovanje na ozračenim prostorima Kosova i Metohije. Italijanski vojnici su na Kosovu i Metohiji boravili po nekoliko meseci na raznim dužnostima, i to pošto je agresija prestala. A naši vojnici su tamo boravili u ratnim uslovima, dok je bombarder A-10 izručivao svoj nuklearni tovar na njih. Znači, naši vojnici su bili u mnogo gorem položaju od italijanskih (ili francuskih) koji su na toj teritiriji boravili posle ratnih dejstava. Vojnici SR Jugoslavije, em što su bili izloženi direktnom delovanju municije sa OU, em su učestvovali u borbenim dejstvima protiv terorističke UČK i albanske regularne vojske kojoj je pomagao komandni deo NATO.

* Naši lekari kažu da je i među stanovništvom na Kosovu i Metohiji, kao i u Albaniji, povećan broj obolelih od malignih tumora, što takođe dovode u vezu sa dejstvom NATO avijacije?

Na Kosovu i Metohiji i danas postoje mesta sa velikom radioaktivnošću. Broj obelelih od raznih vrsta karcinoma je u ogromnom povećanju, ali Albanci o tome ne govore. Međutim, naši lekari koji tamo rade svedoče o velikom broju obolelih koji se uglavnom leče u Centralnoj Srbiji, u Vranju, Nišu i Beogradu.

* Ima stručnjaka koji tvrde da delovanje NATO Alijanse u Srbiji predstavlja hemijski rat?

U vreme NATO agresije 1999. godine, radila sam u Vojsci SRJ. Bila sam vojno angažovana, kao i moj suprug i sin. Ćerka je bila gimnazijalka, a nas troje iz kuće smo bili mobilisani svako u okviru svoje struke. Moj suprug, pukovnik, kao inženjer radio je na istraživanju vrsta eksploziva i ostalih ubojnih sredstava koja su bacana na našu zemlju. Znalo se da bacaju radioaktivnu municiju konstruisanu protiv tenkova i oklopnih vozila. Mi tehnolozi sa zebnjom smo slušali o požarima na naftnim i benzinskim rezervoarima, na trafostanicama, o bombardovanju fabrika u kojima su bila uskladištena razna hemijska jedinjenja i sirovine za dalju preradu. Sve to je odlazilo u vazduh noseći veoma otrovne produkte sagorevanja od kojih su najopasniji bili dioksini i furani, produkti sagorevanja piralena. Znali smo šta to znači. To znači hemijski rat bez direktne upotrebe bojnih otrova.

* Kada ste počeli da istražujete o ovoj temi?

Posle četiri godine od prestanka bombardovanja, moj suprug dr Mirko Lukić, inženjer tehnologije, umro je od karcinoma pluća. To je bio povod da počnem da se bavim istraživanjem posledica rata na zdravlje ljudi i prirode. O tome sam napisala tri knjige posvećene mom preminulom suprugu. Uverena sam da je njegova bolest nastala kao posledica bombardovanja, a pre svega njegovog aktivnog istraživanja vrste eksploziva i pre svega, istraživanja elektro-provodljivih vlakana koja su bacana na naše elektro-sisteme.

* Da li se mogu suzbiti makar malo posledice bombardovanja po zdravlje ljudi i na koji način? 

Ovo pitanje je veoma teško. Kako se mogu suzbiti posledice? Pre svega, naša država je u čišćenju ostataka municije sa OU na zemljištu, počela prilično kasno. Metak sa OU je podložan koroziji, i vrlo brzo veći deo prelazi u rastvorne okside urana, koji dalje prodiru u zemlju, dospevaju do podzemnih voda, do korena raznih biljaka koje ih usvajaju u svoj sistem i tako ulaze u lanac ishrane. Ovo pitanje muči i naše lekare, jer je vrlo teško konstatovati kada je u kom vremenskom periodu neko oboleo ne samo od radioaktivnog dejstva udahnutih uranskih čestica, već i od udahnutih produkata sagorevanja raznih hemijskih jedinjenja.

* Pokrenuta je inicijativa za ispitivanje zagađenja od bombardovanja i utvrđivanje koliko je to zagađenje uticalo na zdravlje ljudi?

Još 2018. godine u Narodnoj skupštini formirana je Komisija za ispitivanje posledica bombardovanja. U formiranju tog tela učestvovala su četiri Ministarstva: zdravlja, prosvete, vojske i zaštite životne sredine. Određena su i neka sredstva za početak rada. Svi stručnjaci, lekari, naučnici, profesori u Komisiji i njenom Koordinacionom telu koje bi sa stručne strane vodilo istraživanja, bili su oduševljeni ovom inicijativom države. Odavno je takvo istraživanje trebalo da započne. Ali, od tada do danas, a danas je 2021 godina, ništa od obećanog i zacrtanog nije se ostvarilo. Međutim postoji inicijativa da se sa radom nastavi i u sklopu te Inicijative štampana je Monografija sa najznačajnijim radovima iz oblasti hemijskog i radioaktivnog zagađenja SR Jugoslavije. I ta Monografija je sa teškom mukom dospela do čitaoca, ali zahvaljujući entuzijastima, pre svega dr Danici Grujičičć i dr Zorki Vukmirović, Monografija je štampana. Preostaje da se i država uključi u ovaj projekat kako bi se konačno, na naučnoj bazi dokazala sva pogubnost i bestijalnost agresije zemalja članica NATO pakta na jednu malu i siromašnu zemlju koja ni jednu od njih nije ugrožavala, već suzbijala, sasvim legitimno, oružanu pobunu na svojoj teritoriji.

*Ovaj tekst je deo projekta “Da ne ostane nekažnjeno” koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije- Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržavanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.