Zavisnici su često desocijalizovani, izolovani iz ostatka društva, bez sposobnosti empatije i samokontrole. Ukoliko lečenje ne počne na vreme, javljaju se misli o samoubistvu

“Devojčica silovana u video igrici”, “Gađao majku flašom, jer ga je prekinula u igranju igrice”, “Opsesija igricama je i zvanično mentalna bolest”, “Skidanje sa igrica je kao i skidanje sa heroina”… Ovo su samo neki od uznemirujućih naslova koji pokazuju kako odrastaju naša deca.

Javnost je još u šoku zbog vesti da je prošlog vikenda devojčica (17) iz Beograda doživela konvulzivni, odnosno epi-napad, nakon što je četiri noći igrala igrice i gledala filmove na mobilnom telefonu. Devojčici su pomoć ukazali lekari Hitne pomoći. Iako joj nije dijagnostifikovana epilepsija, doktori upozoravaju da danas postoje termini poput “TV epilepsija”, odnosno napadi uzrokovani video-igricama. Sasvim je sigurno da je devojčica razvila zavisnost od video igara i da će morati da se leči barem godinu dana kako bi nastavila da živi punim plućima, ali bez digitalnog sveta.

Da ovaj slučaj nije jedinstven potvrdio je dr Ivica Mladenović, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti Instituta za mentalne bolesti u Beogradu, koji je izjavio za “Blic” da se godišnje na Institutu zbog video-igrica hospitalizuje 20 do 30 dece. U 90 odsto slučajeva reč je o dečacima.

Igranje video igrica, a pogotovo zavisnost, ostavlja brojne na fizičko zdravlje dece. Javljaju se problemi sa vidom, bol u vratnom delu kičme, krivljenje celokupne muskulature zbog višečasovnog nepravilnog položaja tela. Posledica nedovoljnog kretanja i predugog sedenja za računarom može biti i stvaranje ugrušaka u nogama. Deca, kao i odrasli koji žive u virtuelnom svetu, neretko imaju problem sa lošom ishranom, koja može da dovede do gojaznosti. Dolazi i do dehidratacije, jer unose premalo tečnosti. Želeći da postignu što bolji rezultat u svetu video-igrica, pacijenti često preskaču obroke, pa se dešava da kolabiraju.

Mnoge negativne posledice odražavaju se i na psihu zavisnika. Oni su često desocijalizovani, izolovani iz ostatka društva, bez sposobnosti empatije i samokontrole. Ukoliko lečenje ne počne na vreme, javljaju se misli o samoubistvu. Stručnjaci se slažu da je lečenje zavisnosti od video igrica najsličnije lečenju zavisnika od kocke.

Baš iz tog razloga dr Ranko Rajović,jedan od najvećih stručnjaka za odgajanje dece, kaže da deci ne bi trebalo kupovati mobilne telefone, a ako je to nemoguće, korišćenje telefona bi trebalo ograničiti na pola sata. Dr Rajović je više puta objasnio da svaki put kad mozak nešto novo nauči, luči hormone sreće, tačnije endorfin. Kad protrči, nauči da pliva, nauči da vozi bicikl… . Velika količina sreće javlja se kada dete krene u školu. Taj veliki endorfin dobije se pet-šest puta u životu.
Međutim, kada dete igra igrice i pređe jedan nivo dobije endorfin, drugi nivo – ponovo endorfin, i sve tako tako dalje… Za deset minuta, deset puta se javi hormon sreće, što nije fiziološki. Endorfinski receptorski su kao morfijumski receptori, tako da se dete kao da se drogira. Više o tome pročitajte u našem, tekstu http://zdravlje-vodic.rs/jutjub-za-decu-kao-droga/