Oboleli od dijabetesa u svetu, pa i u zemljama u regionu, koriste uređaje koji im značajno olakšavaju život, poput senzora koji kontinuirano mere glikemiju iz krvne plazme i to bez potrebe da se bodu u prst.
U Hrvatskoj i Crnoj Gori su se pacijenti izborili za dobijanje ovih senzora o trošku države, a u Srbiji se ovaj uređaj ne može čak ni kupiti, jer ga nema u slobodnoj prodaji. Zato su dijabetičari, roditelji dece koja žive sa ovim problemom i nekoliko udruženja, odlučili da putem peticije upućene Ministarstvu zdravlja zatraže da se i svima njima omogući humanije lečenje. Osim senzora, oni traže i insulin nove generacije FIASP, kao i da im Republički fond za zdravstveno osiguranje duplira mesečnu dozu trakica za merenje glikemije, pošto trenutnih 100 trakica u proseku potroše već polovinom meseca.
“Želimo da ukažemo na olakšice koje postoje svuda u svetu, koje su lako rešive, a nama i našoj deci nisu dostupne. Senzor se najčešće postavlja na nadlakticu, i tu stoji tačno 14 dana. Potreban je i čitač senzora, koji izgleda kao i običan glukomer, s tim što, nije potrebno bosti se iz prsta, već se samo postavi blizu senzora, i za dve sekunde očita vrednost glikemije. Uređaj daje detaljan uvid u smer kretanja glikemije, da li naglo pada, ili raste. Senzore nabavljamo preko raznih veza iz Nemačke, Austrije ili Francuske. Cena je 60 evra, pa je za nepunih mesec dana, potrebno izdvojiti 120 evra, s tim što se u Francuskoj mogu kupiti po nešto nižim cenama od 40 eura”, navodi Ivana Vujošević, zdravstveni radnik i jedan od organizatora za prikupljanje peticije, koja je takođe obolela od dijabetesa.
Roditelji skeniranjem imaju kontinuiran uvid u stanje deteta i mnogo im je lakše da ga održavaju stabilnim.
“Tako se značajno smanjuje rizik od hipoglikemijske ili hiperglikemijske kome, stanja ketoacidoze koje značajno oštećuje bubrege koje mogu vrlo rano dovesti do dijalize, urinarnih infekcija. Smanjuju se i mogućnosti ostalih komplikacija, kao što su oboljenja nerava koje mogu da vode ka amputaciji donjih ekstremiteta, gubitak vida, infarkt, poremećaji probavnog trakta”, ističe Vujoševićeva i dodaje da svi koji žele da podrže decu i roditelje obolele od glikemije mogu to vrlo brzo i jednostavno da urade, na linku https://www.peticije24.com/dajte_deci_senzore_za_merenje_eera_u_krvi#sign

Takođe, dijabetičarima u Srbiji nije dostupan insulin nove generacije, po nazivu FIASP, koji deluje odmah nakon davanja, što smanjuje mogućnost naglog skoka glikemije posle obroka. Takođe, on deluje kraće nego dosadašnji insulini, te se smanjuje rizik od hipoglikemije.
“RFZO Srbije dozvoljava 100 trakica za merenje glikemije mesečno. Uzimajući u obzir da se dijabetičar, koji je na terapiji sa 4 doze insulina, ili insulinskoj pumpi, mora ubosti minimum 6 puta u toku dana, da bi znao koliko insulina pred obrok mora dati, kakva je glikemija pred odlazak na spavanje, kao i svim situacijama kada se oseća loše, ili kada je izložen povećanim fizičkim naporima, dolazi se do zaključka da je tih 100 traka dovoljno za oko polovinu meseca. Ostalo moramo dokupiti sami. Za 50 traka treba izdvojiti oko 2.000 dinara”, objašnjava Ivana Vujošević.
Dijabetičari ukazuju i da Berlition, lek koji se koristi u lečenju dijabetične polineuropatije, nije na pozitivnoj listi, pa i za njega izdvajaju više od 2.000 dinara.

BEZ RAZUMEVANJA I PODRŠKE:Problem sa kojim se susreću oboleli od dijabetesa je i nedovoljna edukacija populacije o ovom oboljenju, te smo prinuđeni da se krijemo dok dajemo terapiju, jer tuđi pogledi govore “vidi onog narkomana” i slično.  Vaspitači i učitelji su nedovoljno obučeni da pomognu deci koja su obolela, te često doživljavaju diskriminaciju, u smislu ekskurzija, izleta, fizičkih i nastavnih takmičenja. Deca dijabetičari ne mogu odgovarati ako ima je glikemija 15, 20 mmol/l ili 2, 3 mmol/l, a  nastavnici nemaju razumevanja. Vrlo je važno inicirati edukaciju svih, jer bolest današnjice ne bira ni vreme, ni mesto, ni osobu, ni životnu dob. Svako može oboleti – ističe Ivana Vujošević.